Naučena bespomoćnost

​Naučena bespomoćnost je stručni izraz u psihologiji životinja i ljudi, koji označava stanje ljudskog ili životinjskog bića u kojem je ono naučeno da se ponaša bespomoćno, pa čak i kada mu se ponovo pruži prilika da pomogne sebi ili izbjegne neprijatnu ili štetnu okolnost kojoj je izloženo. To je jedna od onih psiholoških pojava koje su „uspješno izašle“ iz laboratorije, pokazavši se značajnom i relevantnom i u svakodnevnom životu.

​Poznat kao otac pozitivne psihologije Martin Seligman je u svojim istraživanjma proučavao kako se ljudska, ali i životinjska bića uče ponašati bespomoćno do te mjere da čak i kada im se pruži prilika da sebi pomognu ili izbjegnu štetne okolnosti, oni takve prilike ne iskorišćavaju.

 Možda je najbolja ilustracija priča o slonu autora J. Bucaya koja na slikovit način opisuje fenomen naučene bespomoćnosti. Naime, slonić je kao mali bio vezan lancem za kolac. Svaki dan se trudio da povuče i pokida lanac, ali nije uspijevao. Dani su prolazili, slonić je postao veliki slon i odjednom je prestao uopšte preispitivati mogućnost da se otrgne sa lanca (iako je u realnosti bilo dovoljno da samo malo mrdne svojom velikom i snažnom nogom da se kolac izvadi iz zemlje). U njegovoj glavi je glavna misao bila: „Ne mogu, i nikada neću moći.“ I mi ljudi često se ponašamo na isti način u različitim životnim situacijama, ne pokušavajući da se otrgnemo od nekih nametnutih „lanaca“ koji su nam postavljeni. Seligmanova istraživanja ovoga fenomena imaju vrlo bitne implikacije u prevenciji i tretmanu depresije.
​
Antiteza: Možda drugi i dalje žele da budete bespomoćni. To je njihov problem. Nemojte sabotirati sebe vjerujući kako se ne možete promijeniti sve dok drugi ne počnu drugačije da se ponašaju prema vama. Možete se promijeniti bez obzira na to šta radi bilo ko iz vašeg okruženja. Već danas dozvolite sebi da tragate za rešenjima, a ne za razlozima za brigu.

Share